Sloboda Mićalović glavna je glumica nagrađivanog kazahstanskog filma „Suncokret” Elje Gilman u kome tumači Dijanu, ambicioznu ali neispunjenu glumicu, suprugu u braku koji se cepa po šavovima i majku 14-godišnjeg dečaka koji beg od porodičnih i školskih problema traži u zavodljivom svetu video-igara.
Film je u ovogodišnjoj selekciji Fest fokus.
Rediteljka Elja Gilman je u jednom intervjuu rekla da je glavnu glumicu tražila u celoj Rusiji i Kazahstanu i da ju je pronašla tek u Srbiji. Šta je bilo prelomno da izabere baš vas?
- Meni je rekla da je to energija. Kada je gledala film „Na Mliječnom putu” dopalo joj se, da je citiram, jer nikada nije videla ženu koja ima toliko snage i radosti a u isto vreme neke tajnovitosti i tuge. Sve je to bilo potrebno za njen film.
Kako ste vi doživeli svoju junakinju, majku koja pomalo zapostavlja svoje dete. Kako ste je „branili”?
- Jedno je kada sa strane gledate pa kažete „ja bih bila bolja majka”, a drugo je kada se nađete u ulozi majke; vi mislite da radite najbolje. Stvar je u fokusu, u rasulu, u okolnostima koje vas teraju, u sistemu, da vi budete sve i onda ne primetite sve. Da je Dijana domaćica, možda bi došlo do toga, možda i ne bi, ali ona je drugačija žena.
Mene boli što se sve svaljuje na nas (žene), što ako dete nije kako treba - žena je kriva, ako kuća nije - žena je kriva... da je previše toga nama na leđima što smo i mi stavile i što su nam drugi nametnuli.
A, opet, vidimo tu ženu koja, kada shvati da joj je dete u problemu, ide i rešava to. Ide kod profesora, uzima privatne časove, nahuje crtaće i dokumentarni program, ne radi nemoralne stvari niti izlazi u grad dok joj dete propada, ipak je borac. Dakle, nisam ja nju doživela kao nekoga ko zapostavlja dete, pre da je sve zamagljeno od svih tih ciljeva koje je sebi postavila i lošeg braka, ispred svega.
Odnosi između nje i muža su veoma hladni. Deluje kao da je on neka sasvim druga priroda od nje, drugačiji karakter... Koliko daleko treba ići da se brak spase po svaku cenu a kada je trenutak da svako ode na svoju stranu?
- To je pitanje toliko individualno, da ne mogu da dam konkretan odgovor.
To su ti pogrešni izbori, kada se u startu zeznete, onda se ništa ne odvija kako treba. Mi ovde ne govorimo o bračnim problemima, ovi ljudi ih nemaju, oni su prosto pogrešan izbor i onda je neminovno da se sve tako razvija.
Elja je dramaturški napravila da fokus bude na Dijani, ali kada bismo pratili muževljevu liniju lika videli bismo da je to jedan čovek za koga bi svaka žena mogla da se zapita, „Čekaj, šta ja radim sa njim?”. On ide da lovi, peca, druži se sa ljudima, čak ni oko tog deteta ništa ne pomaže, sem što ga uči kako da napuni pušku i da lovi, što je u sferi njegovog interesovanja, a ne onoga što treba da radi...
Lov i nije u sferi detetovog interesovanja, naprotiv, ostaviće traumu na njega
- Jer otac nije oslušnuo dete. Krivac uvek može da se nađe, ali moj lik se ne bavi time ko je tu kriv, nego pokušava da reši problem.
Velika mi je tragedija i kada se ona svesno odluči da ne rodi dete, to je još jedan lom koji nju zadesi.
Sa druge strane, jako mi se dopada kako je Elja to stavila, da se njih troje konačno pogledaju u oči oko te nesreće koje se desi, ali je ipak ostavila otvoreno šta će dalje biti. Ne možemo da zamislimo da su živeli srećno do kraja života. Ona je je to predstavila kao, okej, život a vam je nešto poručio, možda ste na dobrom putu, možda je ovo samo kriza koja će proći, hajde sad da vidimo kuda dalje...
Kompleksan je film, vrlo maštovit i drugačiji
