Posle prošlogodišnjeg učešća u žiriranju glavnog programa Moskovskog filmskog festivala, dobili ste umetničku odgovornost predsednika Glavnog žirija ovogodišnjeg FEST-a.
Koliko je bilo izazovno “odmeravati” kvalitet jedne velike kinematografje u uslovima pandemije i šta očekujete od ovogodišnje FEST-a, kao prvi čovek “najvišeg vrednosnog suda” manifestacije? Da li verujete da Vam je zapala teška “uloga od koje svi mnogo očekuju” ili poučeni prošlogodišnjim iskustvom imate keca u rukavu?
- Na osnovu nekih mojih saznanja, kao i iz iskustva u žiriranju na međunarodnim festivalima u Kazahstanu i Moskvi, mogu da kažem da je biti predsednik žirija prvenstveno počasna uloga, gde je on suštinski prvi među jednakima. Zaista se retko dešavaju situacije kada se članovi žirija kardinalo međusobno ne slažu. Uglavnom se filmovi koji ulaze u najuži izbor za nagrade, na jedan poseban način svojim kvalitetom izdvoje i prepoznaju. Izazov nastaje kad se u najužem izboru nađe 2, 3 podjednako kvalitetna filma i kad sitnice i nijanse odlučuju. U umetnosti baš te nijanse znaju biti velike kao planina i za različite ljude različite nijanse mogu znači baš to „sve“, u smislu ključno opredeljujućeg. Verujem da ćemo mi u žiriju imati kvalitetne razmene argumenata, da ćemo učiti i od filmskih stvaralaca, ali i jedni od drugih. Zbog svega ovoga žiriranje doživljavam kao jedno obogaćujuće iskustvo i više na to gledam kao na priliku da učim nego da sudim.
Činjenica da na ovogodišnji FEST donosite i svoj novi, internacionalni film govori o tome da FEST i za Vas, kao i za domaću publiku ima posebno mesto. Koliko Vam znači FEST, kao najuticajniji domaći filmski festival i šta je za Vas FEST?
- Za mene je FEST divna i važna tradicija koja kroz vreme, evo već 50 godina, pokazuje prvenstveno svu vitalnost filma i umetnosti.
Za mene je FEST svetla tačka čak i u onim najcrnjim danima prošlosti. FEST je mesto susreta filmskih stvaralaca iz celog sveta, koje u tim danima postaje prava mala oaza slobode. Mesto gde se na najrazličitije načine, bez straha i zadrške, bez obaziranja na trenutno vladajuće trendove i “prihvatljive norme” iznova i iznova postavljaju sva ona bazična pitanja ljudskog duha koja se tiču ljubavi, života i smrti, morala, slobode… Pitanja na koja i nema konačnih odgovora, ali nas traganja za njima čine istinski živim.
I domaća i svetska premijera vašeg najnovijeg glumačko-producentskog ostvarenja “Hoću muža” dešava se u isto vreme (Beograd i Mosvkva 5. marta, Nemačka nekoliko dana posle). Koliko se razlikuje producentsko izgaranje nad novim projektom u uslovima jedne male kinematografije, kakva je domaća, i visokobudžetske produkcije kakvu podrazumevaju Vaši filmovi rađeni za gigantsko tržište Rusije? Šta su najveći izazovi oba pristupa?
- Svaki film je priča za sebe i svaki film ima svoj život, koji se može podeliti u određene etape, međusobno nezavisne, a opet povezane. Proces stvaranja je jedno, a bioskopski život filma i put do srca gledalaca drugo.
Film “Hoću muža” predstavljamo na FEST-u, 5. marta, a u bioskopima će se naći od 24. marta i meni je jako važan. Spremali smo ga više od dve godine, uz mnogo poteškoća, što zbog problema usled korone, nemogućnosti usklađivanja termina pa do raznih drugih prepreka. Ovo je debitanski film moje koleginice i prijateljice Sonje Karpunjine, koja je ovaj film i pisala, i režirala i odradila džinovski deo posla da bi se ovaj film desio u vrlo teškim producentskim okolnostima. Velika kinematografija i veliko tržište ne znači manjak poteškoća kad je reč o stvaranju filma.
Prema urbanoj anegdoti o vama, kao mladom glumcu ostvario vam se san da radite sa “rediteljem o kom ste maštali” kao što je Nikita Mihalkov. Šta je istina u tim medijskiim napisima o “prstu sudbine” koji vas je spojio sa oskarovcem Mihalkovim? Koliko je to trasiralo vaš umetnički put, pa i senzibilitet?
- Nekoliko puta sam već govorio o tome kako su me prst sudbine ili proviđenje ili snaga istinske želje, ili pak sve to zajedno, doveli do Nikite Mihalkova i rada sa njim. O tome mogu da posvedoče prvenstveno moje kolege, ali i svi oni koji me dugo poznaju i znaju koliko sam to jako želeo. U svakom slučaju, moj umetnički put u Rusiji jeste počeo ulogom u filmu Nikite Mihalkova, koja čak nije ni bila glavna, već jedna od 3 tzv. supportingroles u tom filmu. Međutim, time su vrata bila samo odškrinuta, jer za jednu karijeru nije dovoljna jedna uloga, pa makar ona bila i kod Mihalkova, već dug i konkretan rad i konstantno dokazivanje. Ali sam taj rad s Mihalkovim je za mene bio jako važan, kao svojevrsno dodatno školovanje ili umetničko doškolovavanje, jer biti deo procesa u kojem Nikita stvara svoj film je nemerljivo, dragoceno iskustvo koje vas trajno obogaćuje i kao glumca i kao čoveka generalno. Način na koji Mihalkov snima film, posvećenost svakom detalju i sektoru u tom procesu je samo po sebi umetnost. Gledajući ga jednom prilikom, kako u pripremi, zatvorenih očiju lupka prstima po stolu, dok mi izgovaramo replike, prokomentarisao sam da je za tu konkretnu scenu dovoljno samo da se sluša. Na to mi je odgovorio: “U tom i jeste poenta. Film je kao kompozicija. Ako možeš da ga gledaš zatvorenih očiju, znači da si ga dobro snimio.”
Kako Vi vidite tu razliku između zapadnog, ruskog i domaćeg viđenja savremenog filma?
- Što se tiče razlika između zapadnog, ruskog i našeg filma, ne bih stvari generalizovao. Film shvaćen kao čist komercijalni proizvod, baš kao i genijalnu umetnost i dobre filmove možete naći širom sveta, maločas sam se, govoreći o FEST-u toga dotakao. Mislim da je to prvenstveno pitanje autora i njegove želje, znanja i mogućnosti ali i opredeljenja šta svojim filmom želi reći i zbog čega taj film pravi.
Ipak ono što želim istaći jeste moje duboko uverenje, ali i saznanje da naši filmovi uz adekvatnu finansijsku podršku, mogu svojim umetničkim kvalitetom parirati svetskim filmskim produkcijama, ma odakle one dolazile.
