Francuskinja Antoanet Bula (Antoinette Boulat), sa višedecenijskim iskustvom na mestu reditelja glumačke podele (casting director) - sarađivala je sa Fon Trirom, Ozonom, Asajasom, Karaksom, Vesom Andersonom, Sofijom Kopolom... - došla je na Fest da predstavi svoj scenarističko-rediteljski debi, „Moja noć” (Ma nuit).
Film u Glavnom takmičarskom programu govori o 18-godišnjakinji Marion (Lu Lampros), skrhanoj od bola zbog gubitka sestre, koja tokom jedne noći u Parizu sreće mladića Aleksa (Tom Mersije), što će joj promeniti (mračne) poglede na svet.
Kako ste se našli u svetu filma?
- Oduvek me je zanimao film ali nisam išla ni u jednu filmsku školu. Bila sam novinar i to ne baš dobar, a onda sam na Kanalu + upoznala jednog reditelja podele i to mi je dalo ideju. Pomislila sam kako bi to mogla biti zanimljiva profesija.
Približite nam malo tu profesiju?
- Vrlo je komplikovano da se objasni. U suštini, posao vam je da pronađete glumačku podelu sa film, od zvezda do najmanje uloge. To mogu biti razni glumci ili naturščici, u zavisnoti od filma i reditelja. Sve se svodi na to da nađete najoblju osobu za neku ulogu.
Vremenom razvijete dobar instikt za te stvari?
- Ja lično i radim samo po instinktu.
Da i ste i svoju glavnu glumicu, Lu Lampros, odabrali vođeni instintkom?
- Znala sam je sa filma Emanuel Berko (De son vivant), za koji sam je ja odabrala, ali mi je instinkt mnogo pomogao. Ako ništa drugo, kao reditelj podele sam stekla veliko samopouzdanje kada je o radu sa glumcima reč i kasting za „Moju noć” mi je bio najmanji problem. To sam brzo rešila da bih mogla da se koncentrišem na ostale elemente snimanja. Blisko sam sarađivala sa velikim rediteljima i mnogo sam naučila. Između ostalog i to da je odluka o glumcu suštinska za film. Kada nađete pravog glumca, najveći deo posla ste odradili.
Rekli ste na konferenciji za medije kako su mladi ljudi u vašem filmu lišeni bezbrižnosti, onoga što bi svuda trebalo da bude glavno obeležje tih naraštaja. Zašto je to tako?
- Po mom mišljenju, svet u kome oni danas žive je užasan, urušava im se pred očima i mladi moraju da se bore za njega i to na jedan nasilan način, jer je i svet nasilan.
Kao da su preopterećeni egzistencijalnim problemima?
- Mislim da su mladi uvek bili takvi, i ja sam u njihovim godinama stalno iznova izgrađivala svet, mada mislim da smo ovde videli različite pojedince i stavove. Nisam htela da nametnem gledaocu jedan ukalupljen način posmatranja, kao što na filmu obično rade. Ali svakako sam htela da pričam o mladima koji razmišljaju.
I gotovo da nemaju mobilne telefone pred sobom?
- Mislim da je to jedna ružna sprava i nisam htela da je imam u filmu.
Pariz ima veliku ulogu u filmu. Kod vas je daleko od one uobičajene vizije, izaziva kod gledaoca napetost i nervozu?
- Pariz je takav. Lep grad, ali veoma težak za život ako ste mladi, bez para ili stranac... Sve je agresivniji i nasilniji. Sve što sam prikazala na filmu se zaista desilo, ništa nisam izmislila.
Da li ste bili inspirisani nekim stvarnim događajem?
- Neke od scena su imale izvor u realnom životu, na primer ona kada Marion nailazi na tuču na ulici. Ja sam bila svedok jednoj takvoj tuči između dva muškarca, od kojih je jedan izvadio i nož.
Nekada je teško pričati o našim strahovima, naročito za mlade, kao da to nije prihvatljivo, kao da se od nas traži da stalno budemo jaki, što iscrpljuje. To nije život.
