Slovenačka rediteljka Tijana Zinajić takmiči se u Glavnom programu Festa komedijom „Kučka, pogrdan naziv za ženu” (Prasica, slabšalni izraz za žensko). U svom celovečernjem igranom debiju, ona se bavi 27-godišnjom slikarkom Evom (Liza Marijina) koja gubi konce nad životom na svim nivoima - od loše veze, neispunjavajućeg posla, nedostatka umetničke inspiracije, do kašnjenja plate pa i menstruacije („jedine stvari na koju sam mogla da se oslonim”). Međutim, Eva sa dozom samopodsmeha podnosi sve nedaće, čak im i doprinosi time što nema dlake na jeziku.
Vaša junakinja se humorom bori kroz život, da li je lakše kada se uz dašak ironije bavite teškim temama?
- Ja sam uvjek bila pomalo klaun u svom životu i puno mi je lakše kroz humor pričati stvari. Ako je prikazana kroz spektar humora, priča dosegne širi krug ljudi. Što se tiče ozbiljnih tema poput toga kakav je ovaj svijet, šta smo prihvatili kao normalno i šta osuđujemo, kako je onima koji nisu tako podobni i uklopljeni u društvo, boriti se sa njima sa Evom je puno lakše. Njen lik je jači i žešći i od bilo koga koga znam. Teme koje me inače uzbuđuju su te mikro priče, frustracije čovjeka koji živi, kao, u nekom staloženom miru, a uvijek je proklet.
Neprilagođeni junaci su zanimljiviji za ekranizaciju?
- Zanimljiv je i neko do kraja prilagođen. I to je rijetko, a sve što je rijetko je zanimljivo za ekranizaciju. Opet, mi kao stvaraoci moramo pričati o nekim stvarima koje nisu toliko vidljive, o kojima se ne priča, koje ljudi ne vole, osuđuju... Kad smo pičovali film, pitali su nas „A zašto sve te droge?” Kažem, ovo nije film o drogama nego je sa drogama, nije o muzici ali ima brdo muzike... Takav je život, tako ide, ne pitamo se o tome. Nije da osuđujemo ili ne osuđujemo, ne stojimo ni na jednoj strani, ali zašto bi to skrivali ili razgolitili do kraja? Oni tako žive sada, a sutra će možda trčat uz brdo i biti ovisni o fitnesu.
Zašto je tako teško ponekad reći istinu? Zašto osuđujemo ljude koji kažu ono što misle?
- Zato što smo ljubomorni i ljuti na njih, jer se mislimo, a zašto ja žderem go*na cijeli život a ti ćeš sad ovako fino rješit to. Teško je reći, jer si onda ranjiv, odmah postaješ meta. Isto je i u umjetnosti: mi smo zbog ovog scenarija bili meta, a kad smo završili, kad smo do kraja uspijeli biti iskreni u tome što smo rekli, onda smo pobjedili. Na kraju smo prihvaćeni. Sad smo mejnstrim. Zapravo smo komedija za široku publiku, a subverzivna je stvar u pitanju.
Menstruacija, recimo, nikada do sada nije imala toliko važno mesto u nekom filmu?
- Kad smo ekipi predstavili scenario, veći dio muškaraca rekao je, pa Eva nema nikakav problem, na šta su sve žene skočile, kako nema problem?! Ima 27 godina i nema menstruaciju? Pa to je problem! Mi žene prvo čekamo kad ćemo dobiti menstruaciju, kad je dobijemo onda se pitamo kad će se završiti, a kad je nemamo, vratite mi menstruaciju nazad. To je naš život.
Da li su vas nekad nazvali kučkom?
- Stalno. Kad sam se rastavljala mislim da je svaka druga riječ bila da sam „prasica” to jest kučka. Tad sam si dala pasvord na kompjuteru „kučka”. Imam ga i danas. To je bilo 12 godina prije ovog filma.
Da li je više žena ženi neprijatelj nego što je to muškarac?
- Mislim da nekako hoćemo čak i u tome druge žene osuđivati a u stvari patrijarhalno društvo stvara situaciju da kad jedna žena uspje, druge budu ljubomorne na nju, samo zato što je tako teško, jer znaju koje sve barijere trebaš proći. I kad jedna žena uspje, a druga joj kaže „kučka”, to je samo zato što je ljuta jer ona nije uspjela. To trebamo ispravljat jer na to nas navodi ovaj svjet, a ne žena kao žena.
Mislite li da reč može vremenom da dobije pozitivnu konotaciju?
- Tako su bili Čefuri, što znači ne-Slovenci u Sloveniji, osamdesetih uglavnom Bosanci. I ja sam to bila. Onda su Goran Vojnović knjigom „Čefuri raus” i Magnifico pre njega, pjesmom „Kdo je Čefur” to promijenili i sad se svi kite i kažu „Ja sam Čefur”, dok je prije bilo, „Nemoj me tako nazivati”. Mislim da može isto tako da se ubije negativna moć i reči kučka a da ostane nešto kao „Da, ja sam se izborila za sebe, rekla sam šta mislim i ponosna sam što sam kučka”.
Vaša Eva me je podsetila na neku ekstremniju verziju Bridžet Džouns po tome koliko je bleskasta i kako joj ništa ne ide od ruke, ali navijamo za nju.
- Mi smo tako film i pičovale, da je to kombinacija filmova „Trainspotting” i „Bridget Jones”.
Da li nam treba više takvih žena u kinematografiji?
- Hvala bogu dolazi vreme u kojem žene puno rade filmove i navići će se i muškarci na to da mogu saosjećati sa ženama. Oni se do sada nisu morali prilagođavati, a sad će naučiti drugu stranu i biće empatičniji prema nama. Žene će kroz umjetnost biti emotivno prisutnije u njihovim životima. Niko nije znao kako funkcioniramo jer nas niko nije slušao i nismo bile bitne, a sad će znati.
