Mladi austrijski reditelj, scenarista i montažer Peter Bruner (Brunner) predstavio je na Festu svoj film „Lucifer” (Luzifer), koji se takmiči u Glavnom programu 50. Festa.
Snimljen u austrijskim Alpima na 2400 m nadmorske visine, „Lucifer” prati Mariju, bivšu narkomanku i alkoholičarku, sada bogobojažljivu ženu, koja živi sa mentalno zaostalim sinom Johanesom u toj surovoj nigdini. Međutim, njihov život postaje napet do nepodnošljivosti kada u okolne šume stigne investitor i vrši pritisak na Mariju da proda svoj deo zemlje, jer tuda treba da prođe žičara.
Na najavnoj špici filma ističe se da je reč o istinitoj priči a i na konferenciji za medije Bruner je otkrio da je film snimio prema stvarnom događaju na koji je naišao dok je istraživao temu materoubistva.
Sve veća zvezda kinematografije nemačkog govornog područja, Franc Rogovski, igra Johanesa, i on je jedini profesionalni glumac u filmu, a ko je žena koju smo gledali u liku njegove majke Marije?
- To je jedno od najzanimljivijih ljudskih bića koje sam sreo u životu. U početku smo se pitali da li da uzmemo profesionalnu glumicu i razmatrali smo sva živa imena sa nemačkog govornog područja... ali znao sam da mi treba neka žena koja ima snagu i pravu veru, poput Jovanke Orleanke. Morala je da bude inspirativna i uverljiva za publiku, biće koje donosi istinu, istinsku veru
I gde ste je našli?
- Dok sam pretraživao na internetu tetovaže koje bi majka trebalo da ima, naišao sam na nekog kanadskog sveštenika, a onda mi je algoritam za prertraživanje slika preporučio neku drugu osobu sa tetovažama. Pomislio sam prvo da je neki sveštenik iz Irske, a onda sam shvatio da, ne samo da je žena već i da je Nemica. Suzane Jensen. Izguglao sam je i pronašao njene snimke na Jutjubu na kojima slika i priča o svojim delima i odmah sam pomislio koliko je zanimljiva. A onda je pričala i o svojoj užasavajućoj prošlosti, o detinjstvu uz oca koji ju je 10 godina fizički i seksualno zlostavljao.
Iste reči ona izgovara i u filmu, dakle to su reči iz njenog života?
- Tako je, ona je i htela je da te užase podeli sa nama i da ih utka u prošlost svoje junakinje. Dok je pričala o tome na Jutjubu uhvatio sam sebe kako se polako odmičem od stola i pomislio sam, e to je to osećanje koje želim da ima i publika.
Dok sam pisao lik majke, imao sam osećaj da mora da postoji neki jak razlog zašto je ona u tom izolovanom mestu, poput nekakvog sektaškog odmarališta. Ne zato što je ona luda već zato što želi da sačuva sina od ludog sveta.
Da li je ona, kao sveštenica, dala neki doprinos scenariju?
- Ona je u lik unela mnogo različitih aspekata svog poziva sveštenice, duševne isceliteljke, umetnice... Mnogo je niti utkala u karakter Marije i našu saradnju sam video kao koautorstvo.
Uvek imam jaku vezu sa ljudskim bićem sa kojim želim da radim i to utiče i na scenario i na film, na kraju, tako da je lik majke, zahvaljujući Suzane, postao jedna važna i velika uloga koju smo nas dvoje zajedno razvili.
Uloga je veoma zahtevna i teška, kako je uspela da je iznese kao neko kome je to prvo glumačko iskustvo pred kamerama?
- Bilo je tu i otpora s njene strane, naravno, jer ja sam insistirao i na nekim stvarima koje joj nisu bile prijatne, ali bila je hrabra. Rekla mi je da su sve suze koje je prolila na snimanju prave suze, iz njenog života i njenih uspomena.
Lik sina je veoma poslušan u početku, on slepo sledi Marijine religiozne rituale i postupke, a onda u jednom trenutku pukne, što dovodi do tragičnih posledica. Koja je to bila prelomna tačka da Johanes uradi nepojmljivo?
- Jako smo se trudili da to bude emotivno putovanje za publiku, uz male stranputice, male znake upozorenja koje sami možete da povežete, što će vas dovesti do samog izvora, uzroka tog čina. Ako bih vam dao konkretan razlog, to bi bila samo moja interpretacija, a ne želim da na taj način utičem na vašu.
U filmu postoji jedna ne sasvim jasna scena, sa dve devojčice koje je Johanes upucao... da li ih je upucao?
- Neću da vam kažem, šta vi mislite?
Ja mislim da je u nekom trenutku ubio te dve devojčice i da ga je majka sklonila u planine. Da li to ima smisla?
- Ima i te kako smisla, to je vrlo zanimjivo gledište, hvala vam. Naravno da svi imamo svoje ideje i različite interpretacije, i ja sam imao svoje razloge zašto sam to tako izmontirao. A kako ste se osetili zbog ideje da je ubio te dve devojčice? Da li ste ga tu izgubili kao lika ili ste zadržali lojalnost prema njemu?
Nisam ga izgubila, jer on je mentalno nerazvijen i nije svestan posledica svojih postupaka. Imam više razumevanja za njega takvog nego što bih imala za nekog sa prosečnim IQ. Bilo mi ga je žao, ponajviše. No, da se vratimo na moju ulogu onoga koji postavlja pitanja :) Jedna od tema filma je i nasilje nad prirodom. Pohlepnih investitora koji uništavaju prirodu ima na svakom koraku, kako vi vidite budućnost planete?
- Imam osećaj da nam treba neka nova prosvećenost. Ako ste čitali Markusa Gabrijela, nemačkog filozofa, jednog od najvažnijih glasova danas u svetu, onda ste mogli da vidite da oni rade na novom realizmu koji se tiče orkestriranog načina razmišljanja o globalnim problemima. Orkestriran u smislu da imate razne profesionalce iz različitih polja kao što su etika, moral... Važno je da pričamo o tome na globalnom nivou, naročito tokom ove pandemije, kada iskrsavaju pitanja da li je jedan život važniji od života nekog drugog i koga pustiti da umre. Mislim da moramo da radimo na tri najvažnija pitanja.
Koja su ta tri pitanja?
- Nuklearna problematika, tehnološka eksplozija - šta radimo sa digitalizacijom sebi i našoj deci, problem digitalnih nomada i njihove sve veće usamljenosti, i teća stvar - šta radimo sa svojom planetom, da li dovoljno brinemo o njoj.
Treba manje da razmišljamo kratkoročno kao političari koji dođu na vlast na nekoliko godina i zidaju zgrade „od kartona”, a više kao beduini koji grade svoje zidove u pustinji da bi i generacije posle njih imale oaze.
Mislite li da će zdrav razum prevladati?
- Pa pogledajte šta se sada dešava u svetu. Imam osećaj da je zdrav razum preslab, ne smemo se oslanjati na njega. Ono što moramo da uradimo jeste da uvedemo časove etike u školski sistem, da se bavimo razvojem morala i moralnih činjenica od istorije naovamo. Moramo da podignemo te vrednosti.
Ako se situacija sa ratom u Ukrajini nastavi nadajmo se da će širom sveta prevladati jednoglasan stav o određenim stvarima na kojima treba da radimo zajedno, umesto da ramišljamo nacionalistički.
Recite nam što o svojim počecima i prvim koracima u svetu filma?
- Kada sam imao 6, 7, 8 godina, na putu od škole do kuće je bila jedna videoteka, u koju sam svraćao po neke cedeove. Ali, uvek bih bacio pogled na sekciju 18+ i horor filmove. Onda sam maštao o njima i svima sam u školi govorio kakve sam sve lude filmove video, što, naravno nije bilo istina. Ali to me je uzbudilo u tako velikoj meri da sam pomislio kako je to početak mog zaljubljivanja u pripovedanje ali i u aspekt performansa, glume. Veoma volim da radim sa vodičima, kako ih ja zovem, a ne naturšćicima, koji u radu sa mnom donose i neki svoj realni život. Volim da radim sa glumcima koji su toliko hrabri i daju sve što imaju, svoju prošlost, svoja osećanja, i dele to kao pravi vojnici na frontu.
Studirali ste režiju kod Mihaela Hanekea, a producent na ovom filmu vam je bio Ulrih Zajdl. Koja je najvažnija lekcija koju ste naučili od ova dva vrhunska austrijska autora?
- Najvažnija lekcija rezonira kroz obojicu a to je briga o mlađim naraštajima. Haneke to radi preko profesure, a Zajdl preko svoje producentske kuće. Nisu vođeni nikakvim egoističnim porivima već interesom za kreativne umove drugih. Filmsko stvaralaštvo je sredstvo kojim pokišavamo da razumemo naša stanja i jedni druge, a ako vas to zanima, onda vas zanimaju i ljudska bića i priroda. Samim tim i Haneke i Zajdl su zainteresovani za sve to i to je divno i inspirišuće jer znači da im je stalo do nečega.
