Reditelj Miloš Pušić predstavio je na Festu film „Heroji radničke klase”, koji je selektovan za Glavni takmičarski program. Svetsku premijeru imao je u februaru na Berlinskom festivalu, gde je dobio pohvalne kritike.
Pušić je, zajedno sa Dušanom Spasojevićem i Ivanom Kneževićem, autor scenarija. Film prati radnike na novootvorenom gradilištu kontroverznog investitora koji pokušavaju da se izbore za bolje uslove rada u čemu svim silama pokušavaju da ih spreče investitorova pomoćnica i šef gradilišta. U filmu igraju Boris Isaković, Jasna Đuričić, Aleksandar Đurica, Stefan Beronja, Predrag Momčilović, Mihajlo Pleskonjić...
Na odjavnoj špici piše da je film fikcija i da je svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima slučajna, ali, da li je bilo nekog konkretnog događaja koji vas je podstakao da se bavite ovom temom?
- Ima milion slučajeva koji su me podstakli. Ako obratite pažnju, to je uvek u dnu novina, kao neka nevažna vest, kada neko od radnika pogine. To prođe kao nešto nebitno, niko nije odgovoran, a ljudi stradaju jedan po jedan kao u nekoj bitki. Od toga je krenulo moje razmišljanje. Pošto je puno ljudi reklo da je film jako jasna refleksija, česti su komentari „pa ovako je danas”, bilo mi je potrebno da napišem da je film inspirisan svetom oko nas. Čitava priča je vrlo fiktivna, ali moguća da se desi.
Radnici su uvek, kroz istoriju, onaj najviše zapostavljeni i iskorišćavani deo društva. Vidite li načina da se to promeni?
- Ja sam neko ko uvek veruje da postoji mogućnost; bilo bi mi teško da živim drugačije. To su složeni procesi koji su daleko otišli, ali istorija pokazuje da se sve menja: najgori sistemi propadaju, nestaju, dešavaju se raznorazne revolucije, pa zašto se ne bi se desila i neka nova? To je problem širi od našeg društva. - Čuo sam i komentar nekih ljudi u Berlinu da je to analogija sa načinom na koji kompanija „Amazon” tretira svoje zaposlene. Nisam to imao na umu ali je jasno da je radnik poslednji na listi važnih u našem društvu, iako je on taj koji pravi naše društvo. Zamislite samo kako bi izgledao ovaj svet bez njih. Verujem, kada suviše dogori, da će stvar da se promeni.
Gde ste snimali film? Šta je danas na tom gradilištu?
- To je gradilište bilo napušteno već tridesetak godina ali jedva smo došli do dozvole da snimamo. Pomogli su nam ljudi iz Kliničkog centra Vojvodine, jer je to nekad davno započeta bolnica. Čuo sam da sad počinju da je sređuju i rekonstruišu. Deluje avetinjski, duva neki vetar i promaja i čine je jezivom. Gomile betona koje ničemu ne služe su nekako skoro pa apsurdne, ali su poslužile kao odlična scenografija za naš film.
Angažovali ste i profesionalne glumce i naturščike?
- Ja volim tako da radim. Mislim da se tu desi nešto dobro, da se u tom miksu pojavi neka istina. Glumci moraju da slede neku istinitost koju imaju naturščici, a naturščici se uozbilje kada su tu glumci i, ako ih dobro uparite, počnu da žive zajedno taj život koji nam treba za film.
Rekli ste da ste hteli da film bude poput pank pesme, jednostavan i ljut, a za lajt motiv uzeli ste numeru „Ljudi nije fer” grupe SMAK?
- Ta pesma mi je jako draga i strašno sam zahvalan R.M. Točku što nam je dao da je koristimo. Moj komentar o pank pesmi više se odnosio na to što se stalno priča o komplikovanoj produkciji, sredstvima da se snimi film. Može i tako, ali ja sam imao potrebu da sad izađemo na gradilište i bez puno šminke kažemo ono što želimo. Mislio sam, ako smo dovoljno glasni to će do nekoga da stigne. I stiglo je.
Upada u oči šef gradilišta Braco koji je spreman na sve, i ono najgore, ne bi li zaštitio investitora i sačuvao posao i to za vrlo mali novac. Jeftino se prodaje, čini se?
- Pitanje je šta je jeftino, kada nemate ništa. Ljudima se desi da se upletu u vrzino kolo bez zadnjih namera, iz želje da im život bude za trunku bolji, a onda vremenom ulozi postaju sve veći, sve ste dublje i dublje u tom živom blatu i svako izvlačenje može da znači da samo još više potonete. Ja pokušavam čak i takve ljude da razumem, ne da ih opravdam, ali da razumem njihove odluke i motive. Mislim da je lik Brace tipičan primer čoveka koji jako lako stavlja moralno načelo u stranu. Problem ovog vremena je što se nešto što bi trebalo da bude univerzalno i vekovima zazidano u kamenu, kao što je pitanje morala, jako lako šalta i promeni u „možda možemo da pređemo preko toga”. Pa pređete preko jedne, druge, pa treće stvari a, onda, posle desete, ni ubistvo više nije tako daleko.
