Slovenački reditelj Matevž Luzar na FEST je došao sa filmom “Orkestar”, koji FEST-ova publika gledala u okviru programa Fest Fokus, ali van konkurencije.
Radnja filma “Orkestar” prati članove slovenačkog duvačkog orkestra koji putuju autobusom na nastup u mali austrijski grad. Oni celim putem pevaju, navijaju i piju i to je prilika da pobegnu od svakodnevice i da se prepuste zabavi…
Gost ste jubilarnog 50. FEST-a?
- FEST je jedan od značajnijh festivala ne samo u regionu. Sa onim što je danas FEST i sa onim što je bio, FEST je baš bitan festival za svakog autora, ne samo zato što prikazuje kvalitetne filmove nego je mitingpoint za regiju, ali i ne samo za autore. Više puta sam dolazio na ovaj festival i kao gledalac i super mi je na festivalu, ima izvanrednu tradiciju i dobru budućnost i čestitam FEST-u 50 godina postojanja.
Kažu da Vas je za film “Orkestar” inspirisalo to što u najbližem okruženju imate nekoga ko je po profesiji dirigent, te da je tako nastao ovaj specifičan film?
- Cela familija moje žene je deo tog orkestra. To je stvarni orkestar koji postoji već 150 godina i pola tog orkestra poznavao sam lično i pre filma. Sada poznajem ceo orkestar. Puno puta sam putovao na turneje sa njima. Moja supruga je vodila i orkestar i hor koji je nastupao sa njima. Tako da sam preko žene upoznao celu dinamiku orkestra.
Na jednom vašem filmskom forumu filmofili su se “pitali” da li je "Orkestar" road movie na specifičan slovenački način...
- Nema puno putovanja, ali jeste na neki način i to, jer orkestar ide autobusom u Austriju na nastup i puno toga se događa i u samom autobusu. Ali je film i komedija i drama, pa i studija slovenačkog karaktera.
Šta je razlog da se sa “Orkestrom” vratite crno-belom filmu?
- U suštini film prati karaktere članova orkestra. Sve je počelo od osnovne ideje da imamo u filmu iskustvo kako je biti sa orkestrom na turneji i počeli smo od toga što smo gledali neke fotografije raznih turneja, ne samo tog orkestra, već i druge. Tako smo se odlučili za princp street fotografija gde mi kao gledaoci posmatrajući učestvujemo u filmu. To je bio razlog da se odlučimo za crno-beli film kao što su i fotografije orkestara koje smo na početku gledali bile crno-bele, jer u fokusu filmskog kadara nije samo jedan karakter već ceo orkestar.
Dosta je prošlo od vašeg prvog igranog filma?
- Ove godine biće 10 godina od filma “Srećen za umret”. Ali na ovim našim prostorima uvek je bilo teško naći finasije. Kad napišeš scenario prvo treba da dobiješ podršku kod kuće, onda sledi nalaženje koproducenta u drugim zemljama i tako prođe vreme. Kod mene se dogodlo još i to da sam između filmova radio jedan TV film i režirao tri serije. Tako da nisam sedeo skrštenih ruku i radio sam dosta različitih stvari koje jesu domen mog interesovanja.
Kao predsedniku Udruženja reditelja Slovenije kako vam se čini stanje u slovenačkom filmu?
- Film u Sloveniji ima izvanredan potencijal zbog autora i autorica svih generacija koji rade film. Problem je samo nesređena infrastruktura finansiranja i politike filma. Ako bi se celi sistem postavio na pravi način mogli bismo pričati o nekim novim talasima u slovenačkom filmu, čiji se obrisi već naziru sa filmovima poput “Kučka, pogrdan naziv za ženu” koji gledamo i ovde na festivalu. Reč je o filmovima sa kojim neka nova generacija ulazi u kinematografiju. Ali uvek je teško kada se priča o finasiranju filma, kod nas, kod vas i svim zemljama na Balkanu. A pogovo kada je u pitanju autorski film, koji nije samo film kao umetnost, već je priča o životu koji živimo koja ostaje za nama.
Prati vas glas da film doživljavate na erotiziran način kao malo koji autor?
- Film je moja strast i moj način razmišljanja o svetu u kome živim, ali film, kao što sam jednom rekao je i moja ljubavnica. Kako? Pa, imam ženu, imam porodicu, ali imam i film koji je i ljubavnica i nešto što govori o meni i mojim razmišljanjima u određenom periodu mog života.
