U crnogorskom filmu „Posle zime” scenariste i reditelja Ivana Bakrača, Maja Šuša tumači Bubi, jedno od petoro prijatelja u srednjim dvadesetim koji su se, posle detinjstva u Nikšiću, raselili širom Srbije i Crne Gore ali su i dalje bliski i tu su jedno za drugo onda kada je najpotrebnije. Bubi živi u Novom Sadu, Dačo (Petar Burić) i Mladen (Momčilo Otašević) u Beogradu, dok su Marija (Ana Vučković) i Jana (Ivona Kustudić) cimerke u Kotoru.
- Kad mi je Ivan (Bakrač), sa kojim sam već radila na dva kratka filma, dao da pročitam scenario za „Posle zime”, rekao mi je, „Ti ćeš da budeš Bubi”. To mi je bila velika radost i uzbuđenje ali i izazov jer je Bubi jako energična i emotivno doživljava sve što joj se dešava, pa mi je bilo jasno da moram da se upustim u to punom nogom. Sa ovom ekipom je to bilo tako lako. Snimali smo u Novom Sadu kao da smo na nekoj rekreativnoj, izopšteni od svega, i stvarno je prostor stvaranja bio divan. Moma (Otašević) i ja smo se super skontali, lepo smo radili zajedno, igrali smo se, zezali se, Ivan nas je puštao da improvizujemo stvari i nekako smo se osećali kao da živimo taj film, da nismo zakucani u scenama koje treba da se urade.
Odnos između Bubi i Mladena je zaista poseban i blizak. Da li su moguća iskrena muško-ženska prijateljstva, čista od početka do kraja, bez romantičnog prizvuka?
- Ja mislim da jesu, da je samo pitanje kako, ko i sa kim. Imam mnogo muških prijatelja koji su mi kao braća. Ima i problematičnih odnosa koji su uvek na granici ali valjda i mi to treba da preispitamo pa da znamo šta je i kako je.
Bubi studira francuski i sanja da se posle diplomiranja odseli u Francusku. Međutim, na kraju je vidimo kao nastavnicu jezika u jednoj školi u Nikšiću, premda ne deluje da je nezadovoljna tim izborom?
- Sećam se, kada je Ivan prvi put spomenuo taj Nikšić i tu školu, jer nije bilo u prvoj verziji scenarija, ja sam to doživela kao najveću tragediju koja može da se desi liku, ali da sam ja danas u prilici da u nekom malom mestu nešto stvaram i da se osećam da radim nešto što ima smisla, uopšte to ne bih doživela kao negativnu stvar. Baš kao što se i ovaj film bavi individualnim, malim stvarima, tako je i njen proces deo nekog sazrevanja i prihvatanja drugačije realnosti. Rad sa decom daje veliki prostor u kome možeš mnogo toga da uradiš.
Igrate osobe koje su na sredini dvadesetih, vaša generacija nije ni analogna ni digitalna, negde ste u raskoraku, kako se snalazite u ovom svetu?
- Kad smo radili film nisam o tome razmišljala, a sada, što više pričam o tome, shvatam koliko je važno da razne generacije pogledaju film, da objasnimo zašto smo takvi kakvi jesmo. Mi smo igrali žmurke i školice a sada smo, odjednom, svi na instagramu; nismo ni tamo ni 'vamo. U ovom našem društvu u kojem je teško naći posao, osamostaliti se, zarađivati dovoljno da možeš da iznajmljuješ stan i uz sve ostale probleme, mnogo ljudi ostaje zakucano u tom periodu života sa roditeljima, bez prilike za posao. Recimo, kada sam išla na 10 godina mature, u celom razredu samo je jedna osoba rodila bebu a jedna ili dve su bile u braku.
Šta mislite, zašto je to tako?
- Mislim da se sad sve te granice za brak i zasnivanje porodice pomeraju jer okruženje više ne vrši pritisak da se to mora, pa te stvari nekako idu kasnije što, s jedne strane, može da pude pozitivno - bićemo zreliji roditelji - a sa druge strane, taj period zakasnelog odrastanja je destruktivan i ništa dobro ne donosi. Ti se samo vrtiš ukrug. Moj osećaj za Bubi je bio kao da ide od jednog mesta do drugog, jer misli da će tamo biti bolje, pa kad ode shvati da nije bolje, kao da ima potrebu da se stalno kreće da ne bi ostala sama sa sobom i zapitala se „ko sam ja”?
Film „Posle zime”, snimljen u koprodukciji Crne Gore, Srbije i Hrvatske, deo
