Lu tumači Marion, 18-godišnju devojku koja je izgubila sestru pre pet godina ali i dalje nosi veliku tugu zbog koje jedva da funkcioniše preko dana, dok noću ne može da spava. Međutim, jedna noć na ulicama Pariza i jedan susret sa Aleksom (Tom Mersije) uliće joj nadu da život ipak može imati smisla.
Iako ima samo 20 godina, Lu je do sada ostvarila devet uloga, između ostalog, igrala je i mladu verziju lika Lee Sedu u „Francuskoj depeši”, glumice na koju neverovatno liči.
Za početak ovog razgovora, recite nam nešto o sebi i počecima svoje karijere?
- Rođena sam u Parizu. Bila sam mala kada sam prestala da idem u školu; ja sam jedna od onih glumica/glumaca kojima škola nije išla od ruke. Sa 12 sam otkrila pozorište, sa 13 sam počela da se bavim modelingom a onda mi je, kada sam imala 14, jedna stilistkinja koja je radila i kao kostimograf na filmu, rekla za neku audiciju za film, o čemu sam oduvek sanjala. Izabrali su me, ali film nije snimljen jer nije bilo novca. Međutim, tada sam našla agenta i sa 15 sam dobila prvu filmsku ulogu u ostvarenju „Madre” španskog reditelja Rodriga Sorogojena. Od tada radim bez prestanka.
„Moja noć” je vaša prva velika, glavna uloga?
- Tako je, moja prva glavna uloga i moj najavažniji film do sada. Kada sam upoznala rediteljku Antoanet Bula, potpuno mi je promenila život i mnogo me je naučila o filmu ali i o životu, na neki način.
Vaš lik Marion prolazi kroz veliku tragediju, kako ste se poistovetili sa njom?
- Nisam imala iskustvo nekog tako ličnog gubitka, ali mogla sam da razumem Marion na mnogo drugih nivoa, iako sam privatno veoma drugačija od nje. Pitala sam se, da imam sestru koja je umrla, kako bih mogu da postanem Marion? Šta bi se dešavalo u njoj? To je, takođe, priča o njenom odnosu sa velikim gradom (Parizom) noću, gde ima mnogo nasilja, o susretu sa Aleksom, o verovanju i pronalaženju nade.
Pariz ima veliku ulogu u filmu, daleko od one romantične verzije na koju smo navikli. Kao neko ko je rođen u njemu, kako ga vi doživljavate?
- U Parizu ima mnogo nasilja, sirotinje, svega... Nema sumnje, to je jedan od najlepših gradova na svetu, ali je bilo važno da u filmu predstavimo i tu drugu stranu. Prikazali smo mnogo različitih lica Pariza i, premda mi je jasno da su ljudi navikli na romantičnu stranu, ovo je, ipak, pravi Pariz.
A kako se osećaju mladi Parižani? Šta rade, o čemu razmišljaju, da li je zaista prisutno beznađe, kako je rekla rediteljka Antoanet Bula na konferenciji za medije?
- Mladi Pariza su, takođe, važan deo filma. Za mene je sve što je u njemu predstavljeno super realno. Mladi mnogo pričaju, neprestano razglabaju o egzistencijalnim pitanjima, u kafiću, u šetnji, posle žurke, svuda i uvek, ali mislim da je tako i drugde.
U ovom filmu mladi nisu zalepljeni za mobilne telefone, kako smo inače navikli danas da ih vidimo?
- U jednoj sceni, kada nestane svetla na žurci, vidite da su moblini telefoni tu jer ih svi vade iz džepa i pale lampice, ali mi nismo hteli da ovo bude film o tome. Mladi nisu stalno na telefonu, nisam ni ja bila sa 18. Tokom snimanja sam bila istih godina i iz istog grada kao i moj lik i za mene tu ništa nije bilo neobično, sve ono o čemu je Antoanet htela da priča i što je predstavila je potpuno tačno.
