Jasna Đuričić, sveže ovenčana nagradom Evropske akademije za film za najbolju glavnu glumicu (Quo vadis, Aida?), bila je gost Festa na kojem je predstavila film „Heroji radničke klase” Miloša Pušića.
Jasna igra Lidiju, desnu ruku kontroverznog investitora (Aleksandar Đurica), koja umesto njega vrši prljave poslove i kontroliše grupu građevinskih radnika. Oni, zauzvrat, nezadovoljni uslovima rada, pokušavaju da se izbore za svoja prava. Kada se situacija zakomplikuje do krajnosti i postane borba za život i smrt, Lidija mora da se opredeli na čijoj je strani.
Kako ste vi videli lik Lidije?
- Veoma mi je teško da pričam o tome, budući da smo film snimali između 2016. i 2017. i po prvi put sam u jednoj čudnoj situaciji da sam potpuno odvojena od filma, ja ga čak dobro nisam ni videla, tek ću večeras na premijeri.
Naravno da se sećam nekih glavnih stvari, jasno je koju problematiku on tretira, i to je izašlo iz nekolicine nas kao jezgra ovog fima. Nije to uopšte bilo prosto, to je svet u kome smo mi već živeli tada, a sada već uveliko živimo svi, ne samo veliki nego i mali gradovi.
Potpuno je fantastično kako smo mi to tako partizanski rešili, uradili za nula dinara i da je to stiglo do Berlina i do Festa i da će da krene distribucija po Evropi.
Kakav je utisak ostavio film u Berlinu?
- Pročitala sam sve te kritike koje su pisali ozbiljni filmski kritičari, što je fantastično. Oni uopšte ne moraju da pišu o svim filmovima ali, eto, pisali su o ovom. Strašno mi je zanimljivo da u toj naivi ljudi nešto vide i pronalaze, osete i to je sjajno. Šta ćete više od toga!
Film nam još jednom pokazuje kako mali čovek nikako ne može da pobedi kroz sistem nego mora da uzme pravdu u svoje ruke?
- Uvek je tako bilo. I sada živimo taj trenutak gde svi imamo očekivanja od drugog čoveka, da bilo koju stvar treba neko drugi umesto nas da odradi ili je neko drugi kriv ili „ne mogu zbog njega”... Nikako da shvatimo da je snaga u nama, nigde drugde nego u nama i solidarnosti koju je imala radnička klasa.
Koja su vaša sećanja na Fest?
- Razne stvari, priče, legende ko je bio na Festu, koji glumci, koji reditelji, kakve su bile žurke, šta je De Niro radio u Skadarliji... čitava mistifikacija. Kad si mlad i naginješ ka svetu filmske umetnosti, onda ti je to jako značajno i prilika da se vide neke stvari, nove tendencije, nešto divno.
Fest i Bitef su nešto što je obležilo moju mladost i onda se nastavilo, to je najveći prozor u svet. Drago mi je da su festivali preživeli u ovim turbulentnim vremenima. Mogli bi biti bolji ali mi, ljudi iz kulture, uvek smo odraz društva i možemo da budemo dobri onoliko koliko je sve oko nas dobro. Ali, važno je da se preživelo...
