U filmu „Posle zime” reditelja i scenariste Ivana Bakrača pratimo petoro prijatelja iz Nikšića, sa adresama širom Srbije i Crne Gore, koji se na sredini svojih dvadesetih suočavaju sa svim problemima prelaska u svet odraslih.
Ivona Kustudić tumači Janu, devojku koja je najsmernija i najzrelija od svih. Ona radi u Kotoru u piceriji, cimerka je sa Marijom (Ana Vučković) i razmišlja da li da ode sa njom da radi na kruzeru.
Uz Ivonu i Anu taj bliski krug prijatelja tumače i Maja Šuša, Petar Burić i Momčilo Otašević. Ova petorka deluje vrlo blisko i uigrano, pa smo Ivonu prvo pitali da li su se znali od ranije ili su tu hemiju stvorili tokom priprema pred snimanje.
- Viđali smo se u više navrata pred snimanje, imali smo vremena da se upoznamo, da radimo zajedno, da probamo scene ali i da pričamo puno o likovima. Ti su likovi bili prilično formirani još u scenariju ali svaki glumac donese i nešto svoje i u dogovoru sa rediteljem smo tražili koji je to tačno lik koji želimo da donesemo.
Ja sam bila nova u toj glumačkoj ekipi jer sam provela tri godine u Los Anđelesu gde sam studirala glumu i igrala i ovaj kasting se desio po mom povratku.
Kako je bilo u Los Anđelesu, šta ste tamo radili?
- U Beogradu sam završila osnovne studije glume a dalje se sve desilo spontano. Njujorška filmska akademija je ovde pravila kasting i javili su mi da sam dobila stipendiju, pa sam tamo dobila još veću stipendiju, tako da su me zadržali ali sam morala mnogo da radim; samo sam išla sa seta na set, bilo je prilično intenzivno.
Dok sam studirala, na masteru, radila sam puno studentskih filmova i predstava, kada sam magistrirala dobila sam i agenta pa sam radila više na nezavisnim filmovima. A ovde sam nastavila da radim visokobudžetne filmove sa manjim ulogama. Bilo je vrlo zanimljivo jer me je ta filmska škola puno naučila, ovde uglavnom nemamo tu vrstu edukacije na fakultetu.
Šta je to što je tamo drugačije?
- Ovde se uglavnom baziramo na pozorišni stil glume a to tamo je bila specifična filmska akademija.
Vaš lik Jane je najsmerniji i nekako najtiši u filmu, a onda, odjednom, saznamo da je u drugom stanju, potpuno neočekivano?
- Takvi likovi u nekom trenutku moraju da imaju u neki okidač, moraju da preseku sami sa sobom. Zanimljivo je što publika neće videti taj momenat kada ona doživljava napad panike koji kod nje nešto promeni. Suštinski, niko od glavnih junaka nema nikakav plan niti strategiju, oni nisu taj tip ljudi.
A zašto mislite da se mora imati plan?
- Ne mislim, zapravo, smatram da je divno to što oni žive u trenutku, što imaju tu vrstu spontanosti, čistote i autentičnosti, mislim da je zato ovaj film toliko veliki jer je Ivan odlučio da se pozabavi ljudima koji nemaju tu vrstu ambicije, drajva, da sve bude kako su zacrtali, nemaju listu koju moraju da čekiraju, redom: posao, deca, porodica... Jako je važno važno da se vide i ti ljudi, da znamo da ih ima, jer je dobar podsetnik za to da smo, ipak, ljudi i da treba, za početak, da dišemo, i da je u redu i dobro da se tražimo u tim godinama.
Jedan od lepših momenata u filmu je kada Marija, Janina cimerka, bira drugarstvo ispred dečka, odnosno veruje Jani kada joj kaže da on nije momak za nju
- Rad sa Anom (Vučković, koja glumi Mariju, prim.nov) mi je bio užasno značajan, našle smo se i kliknule od starta i postala je jedna od mojih najboljih prijateljica. Sve vreme snimanja postojala je neverovatna podrška i razumevanje između nas dve za različitosti naših likova. Mi smo privatno slične ali su nam likovi različiti i divno je što je kroz scenario provučena nit tog potpunog, iskrenog, bezuslovnog prijateljstva, zajedništva, podrške i poverenja.
Gde ste vi sada, da li je ovo bio izlet u domaću kinematografiju, da li se vraćate „preko bare”?
- Mislim da ću ostati. Sad sam radila film sa Vukom Ršumovićem (Među bogovima, prim.nov) i to mi je bilo sjajno iskustvo, intenzivno, lepo i duboko. Igrala sam sa jednom fantastičnom glumicom iz Irana (Ferešte Hoseini, prim. nov) za koju ćete tek čuti. Mnogo sam naučila i od reditelja. Ima još nekih produkcija koje su u planu ali o kojima ne bih smela još ništa da kažem. Volela bih da me zadrže.
