Crnogorski reditelj i scenarista Ivan Bakrač takmiči se ove godine u Glavnom programu Festa svojim celovečernjim prvencem, „Posle zime”, generacijskim filmom o prijateljstvu i odrastanju.
Momčilo Otašević, Ivona Kustudić, Ana Vučković, Maja Šuša i Petar Burić igraju petoro mladih Nikšićana u srednjim dvadesetim, sada rasutih širom Srbije i Crne Gore, koji se i pored udaljenih adresa trude da očuvaju prijateljstva i budu jedni uz druge tokom životnih prekretnica.
Neobičan naziv, na prvi pogled, jer zimu obično vezujemo za pozni deo života, a proleće za mladost, uzrast vaših junaka?
- Reč je o kontrapunktu, u smislu da tek treba da pričamo o tom zrelom periodu koji dolazi, ali ovaj naziv ima smisla jer je jedna određena zima mojim likovima donela zrelost i velike životne promjene. Do te zime oni su birali eskapizam, a od tog momenta treba da počnu da žive neki novi život ili da nastave stari, ali uz veće prilagođavanje nego što su planirali.
Zašto je tako teško da se odraste, nezavisno od toga kojoj generaciji pripadate?
- Puno smo pričali o tome kada smo, dok je projekat bio u razvoju, učestvovali u raznim radionicama po Evropi. Shvatili smo koliko je to univerzalna tema i nije karakteristična samo za moju generaciju, ali kod nas postoji taj dodatni faktor - odrastanje u specifičnim okolnostima, konstantnoj tranziciji, u raznoraznim nasleđima patrijarhata i raznih politika koje su dolazile i prolazile a svaka za sobom ostavila posledice. Istovremeno, ti mladi žele da uhvate korak sa današnjim vremenom, sa Evropom i svjetom, a teško uspjevaju jer je na Balkanu sve teže, što zbog samog mentaliteta, što zbog jakog patrijarhata, ratne prošlosti, kriza... Sve je to neko breme koje, koliko god se trudili da ga ne primjećujemo, utiče na naš život.
U epizodnim ulogama, gotovo minijaturama, našli su se sve sami „jaki” glumci: Predrag Bjelac, Bojan Žirović, Milica Gojković, Stela Ćetković... da li je to bio nameran izbor?
- Od starta mi je bila ideja da neki glumci koje jako volim od kad znam za sebe budu u filmu. Sa Bojanom sam snimao svoj prvi master film koji mi je bio jako važan za početak karijere. Hteo sam da u glavnim ulogama budu svježa lica, ne tako poznata publici, a da sporedne uloge budu tu kao neki stubovi koji ih dobro vezuju.
Između glavne petorke vlada odlična hemija. Kako ste to postigli?
- Nisu se svi znali od prije. Momčilo i Ana su praktično nerazdvojni čitavog života, odrasli su zajedno, išli u sve škole, bili na istoj klasi... Maja Šuša ih je tek tada upoznala, dok nam je Ivona Kustudić svima bila nepoznata jer je studirala master za filmsku glumu u Los Anđelesu, tako da su se tu desila i nova poznantsva i stara iskustva.
Hemija se desila, prvo, jer je kasting bio dugačak i precizan, iz dva-tri kruga, gde smo testirali kako jedni na druge reaguju i kako jedni kroz druge funkcionišu a, drugo, ispostavilo se da je dobra strana te loše činjenice da smo film razvijali sedam godina i snimali tri-četiri, da su svi imali vremena da se sprijatelje i postanu biski. To se osetilo i na filmu.
Da li je vam je teško, kada temu specifičnu za određeni period u životu razvijate tako dugo, da ostane sveža u glavi, da je ne prerastete i ne promenite odnos prema njoj? Jeste li menjali nešto u hodu?
- Pomalo jesam, bilo je nužno jer odrastamo i dešavaju nam se nove stvari, aiI ideja je bila da što više stvarnih iskustava, i mojih i ljudi oko sebe, iskoristim, kao život koji treba da se prenese na platno. Menjao sam nešto što se dešavalo u međuvremenu od početka pisanja do snimanja, pa čak i tokom snimanja. Bilo je i kriza kada sam pomišljao da sam već prerastao priču, da nikada neću doći do kraja i da treba da se bavim nečim drugim jer je trenutak prošao, međutim, ako se tome ispravno pristupi i ako stvarno volite to što radite, nema šanse da se ta emocija istroši.
Da li je teško snimiti jedan umetnički film u Crnoj Gori?
- Jeste, teško je na celom Balkanu, posebno kad je prvi film jer zavisimo od raznih fondova i nemamo jake reference. Sa druge strane, srećni smo kao autori jer imamo mnogo neotkrivenih talenata željnih da rade a ne zahtevaju neke velike budžete. U svim tim lošim stranama produkcije na Balkanu ima i pozitivnih i sve vrijeme smo se trudili da na njima insistiramo. Mislim da je to razlog zašto smo uspjeli da uradimo film baš onako kako smo željeli.
Na konferenciji za medije rekli ste da imate ogromnu tremu pred premijeru, kakvi su utisci sada, dan posle?
- Bilo je dirljivo. Puno članova ekipe i mojih prijatelja sada je prvi put videlo film. Neki gledaoci koje ne poznajem su mi prilazili, jedni su bili rasplakani, drugi u čudu, nisu bili sigurni šta tačno da misle o filmu. To mi je super, jer volim što je film izazvao različite emocije i reakcije.
Kako, kao selektor jednog drugog filmskog festivala, ocenjujete ovogodišnji program Festa?
- Nisam stigao da gledam kao što to obično činim, po četiri-pet dnevno. Program je odličan i nudi sve ono što do sada nismo stigli da vidimo a što je jako važno i dolazi sa velikih festivala (Kan, Berlin Venecija), jer to su filmovi koji su aktuelni i pokreću važne, goruće teme. Posebna mi je čast da baš u godini jubileja Festa učestvujem u takmičarskom progamu sa još 19 drugih filmova, mislim da je veća selekcija nego ikada. Tu su velika imena kao što su Gaspar Noe ili Ursula Majer a ima i nas debitanata sa Balkana, tako da mi je to posebno zadovoljstvo.
