Glumac Flavio Parenti, Italijan rođen u Parizu, na festival je došao kao deo ekipe dva zapažena ostvarenja 50. FEST-a, reč je filmovima „Mrak“ Dušana Milića i „Superheroji“ Paola Đenovezea.
Parenti se oprobao u svim segmentima glumačke scenske umetnosti, u pozorištu i na filmu, ali i kao reditelj, scenarista, producent.
Na FEST-u imate dva filma, jedan domaći i jedan italijanski film. Kakav vas je to neobičan splet okolnosti doveo na 50. FEST?
- Da, moram priznati da jeste neobično, ali je sticaj srećnih okolnosti da igram u jednom domaćem i jednom, kako se to kaže, stranom filmu. Nije to bio neki smišljen plan, oba filma snimljena su nešto ranije, negde 2019, a onda se desio kovid i sve je stalo. Kada sada pogledam na to drago mi da sam u prilici da na FEST-u ostanem što duže jer su sve aktivnosti vezane za film „Mrak“ bile u prvom delu fastivala, a predstavljanje „Superheroja“ je sada, pri kraju. To mi omogućava da bolje upoznam ovaj grad.
Kada pominjete Beograd, da li ste prvi put kod nas i da li ste stigli da vidite grad kada ste snimali film u Srbiji?
- Bio sam u Beogradu veoma kratko u vreme snimanja „Mraka“, može se raći da sam prošao kroz grad. Ali ovo nije moj prvi dolazak Beograd, boravio sam ovde davno. Bilo je to kada sam snimao film italijanske rediteljke Lilijane Kavani, mislim da je to bilo 2006. gidine. Tada je to bio sasvim drugi grad. Kako mi se čini Beograd je od tada procvetao. Sada mi izgleda kao grad sa velikim potencijalom, kao grad koji se užurbano razvija - cveta. Sviđa mi se ovde.
Istakli biste nešto posebno što vas je osvojilo u Beogradu?
- Išao sam na Kalemegdan. Namera mi je bila da nađem ljude koji igraju šah, znate one stolove na kojima je nacrtana tabla, ali nije bilo nikoga. Mislim da mi je hladno vreme pokvarilo planove. Volim šah, često ga igram i nadao sam se da ću okušam sreću da ovdašnjim igračima.
Uloge sa kojima ste se predstavili na Festu su veoma različite, Šta Vas najviše ispunjava pozorište u kom ste takođe radili, film, producentski posao?
- Još se nisam našao. U večitoj sam potrazi za onim što me inspiriše. Uz rad na filmu, razvio sam i neke video igre. Još tragam. Bavio sam se produkcijom, pisao scenario, režirao… Ali još tražim to nešto. Ne znam šta je to. Ipak kao glumac vidim sebe u kinematografskom izrazu, bilo da je reč o filmu ili televizijskim serijama. Mislim da imam tu vrstu energije koja je pogodna za ekran. Iako sam se okušao u pozorištu mislim da je za scenu potrebna drugačija vrsta izraza, snage. Čak i drugačija harizma, moja energija ima viška suptilnosti u tom smislu.
Šta je sledeće?
- Priznajem da me trenutno okupira pisanje, nije reč ni o kakvom scenariju, u ptanju je roman. Tražim izdavača za svoj distopijski detektivski roman radnog naslova “Ruina duše” i mislim da je to moje trajno opredeljenje. Ne znam da li ću naći svoje mesto u književnoj zajednici i da li će moj radi naći put do čitalaca, i da li će se uopšte dopasti čitalačkoj publici, ali to me ispunjava u ovom trenutku. Imam želju i potrebu da kažem stvari koje su moje lične, a opet univerzalne. Želim da podelim iskustva sa ljudima, da kažem svoju stanu priče.
