Razgovor sa Dušanom Milićem, rediteljem i scenaristom filma „Mrak”, koji se takmiči u Glavnom programu 50. Festa.
„Mrak” je priča o devojčici Milici (Miona Ilov) koja živi sa majkom (Danica Ćurčić) i dedom (Slavko Štimac) u jednoj maloj srpskoj enklavi na Kosovu, u konstantnom strahu, bez struje, u oronuloj kući opasanoj bodljikavom žicom, a blindiranim KFOR-ovim vozilom ide u improvizovanu školu u okviru crkve. Inspiracija za film bilo je pismo tada 15-godišnje Slobodanke Tasić iz sela Bostane koje je napisala predsedniku Srbije Borisu Tadiću nakon pogroma Srba sa Kosova 2004, a koje je on potom pročitao u Savetu bezbednosti UN.
Kakav je utisak na vas ostavilo to pismo, šta vas je navelo da priču te devojčice prenesete na veliki ekran?
- Kada sam prvi put pročitao to pismo, pomislio sam kako je to jedna emotivna bomba na pola strane belog papira i odmah mi je bilo jasno da je reč o odličnoj priči za film. Onda sam krenuo da istražujem. Dve godine sam odlazio na Kosovo i Metohiju, po nekoliko nedelja sam tamo provodio i zavlačio sam se po svim enklavama. Najzanimljvije su mi bile te male enklave gde živi samo nekoliko desetina ljudi u potpuno neprijateljskom okruženju. Iz tih enklava ova moja priča crpi inspiraciju.
Kako ste izabrali devojčicu za jednu tako zahtevnu ulogu?
- Bila je dugotrajna potraga za glavnom glumicom, jer sam znao da bez nje ne mogu da snimim film. Ideja mi je bila da decu za uloge tražim na jugu, jugoistoku Srbije i na Kosovu. Tokom tri-četiri nedelje „prekopali” smo sve tamošnje osnovne škole i našli smo, tada 10-godišnju Mionu Ilov u Prokuplju. Odmah smo se oduševili kada smo je videli.
Najpotresnija rečenica iz njenog pisma je „Niko ne može da nas zašitit od staha”. Kako čovek da se brani, štiti od strah(ov)a?
- Dva najjača osećanja u čoveku su strah i ljubav, dve slike dobra i zla. Svi mi imamo neke strahove i mislim da od straha nema pomoći, ali uvek neka nada postoji. U poslednjem kadru filma, kada devojčica gleda direktno u gledaoca, u njenom pogledu i njenoj odlučnosti ima nade.
Rekli ste da ste namerno uradili politički nekorektan film. Koliko je to bilo hrabro u ova vremena ekstremne, skoro apsurdne političke korektnosti?
- Zbog toga mi se sve i smučilo, jer stvarno ne mogu više da slušam te lekcije iz političke korektnosti da moramo da uradimo ovo zbog toga i toga; po meni, nikakvog smisla nema braniti to.
Da, mislim da film nije politički korektan, ali u umetnosti nema nikakve kalkulacije. Ako hoćete da pričate o nečemu, možete ga ispričati ovako ili onako, ali morate da pokažete da pričate o tome, zato sam i rekao da „Mrak” nije politički korektan jer tretira samo jednu stranu.
Koliko su festivali u svetu zainteresovani za prikazivanje filma, s obzirom na nepopularnu temu srpskih žrtava?
- Kako sada stvari stoje, od zapadnih zemalja prihvaćen je samo u Italiji (film je u Trstu dobio Nagradu pubike, prim.nov). Oni imaju velikog partnera u ovoj koprodukciji, tako da to verovatno nisu mogli da izbegnu, ali mislim da je čitava situacija sa ulaskom filma na strane festivale vrlo probematična. Mi smo te najveće festivale, od Venecije do Berlina, kontakitrali kada smo film završili i nigde nismo uspeli da uđemo u neki program. Lično mislim da „Mrak” po kvalitetu ne zaostaje za moja prethodna dva filma, a oba su bila u selekciji berlinske Panorame. Ovaj nije našao svoje mesto, što mislim da je čudna stvar. Rekao bih da „Mrak” neće imati bogat festivalski život u svetu, ali videćemo, možda me neko ipak demantuje.
