Glumica Danica Ćurčić već je stekla ime u Danskoj, zemlji u koju se preselila iz rodnog Beograda kada je imala godinu dana, a sada je došla na FEST da predstavi svoj prvi film na srpskom - psihološki triler „Mrak” Dušana Milića u kojem joj je jedan od partnera i Nikola Rakočević, sa kojim je 2014. na Berlinalu proglašena za jednu od 10 mladih zvezda evropskog filma.
U filmu „Mrak” Danica tumači Vukicu, Srpkinju koja zajedno sa desetogodišnjom ćerkom Milicom (Miona Ilov) i ocem Milutinom (Slavko Štimac) živi u maloj, zabačenoj enklavi na Kosovu i Metohiji. Kuća im je obmotana bodljikavom žicom, devojčica ide u blindiranom vozilu Kfora u „školu” (manastir), nemaju struje, a svakoga dana nevidljivi neprijatelj ubija stoku i živinu. Vukica više ne može da izdrži život u stalnom strahu, ali njeni otac i ćerka ne žele da napuste ognjište, dok se ne vrati Miličin tata, nestao tokom martovskog pogroma 2004.
Pre sedam godina izjavili ste kako vam je san da snimite film u Srbiji. Kako se osećate sada kada je pred publiku stiglo vaše prvo ostvarenje na maternjem jeziku?
- Bila je ogromna čast što sam konačno dobila priliku da snimam na srpskom, u ovoj veoma moćnoj priči sa fantastičnom ekipom. A naročito mi je bilo dirljivo kada sam osetila divnu reakciju publike na premijeri na FEST-u.
Kako vam se dopadaju festival i Beograd?
- Veoma sam počastvovana što sam na FEST-u i što imam priliku da gledam divne filmove. Selekcija je sjajna i puna neverovatnih talenata i iza i ispred kamere. Mnogo mi je nedostajao Beograd - njegova vibrantnost i sirovost, njegov život, gostoprimstvo ljudi, i kafane :) Volim da boravim ovde.
Kakve utiske nosite sa snimanja? Deluje da je bilo veoma intenzivno?
- Da, bio je to veoma zahtevan period za mene, i psihički i fizički. Najjači utisak na mene je ostavila scenografija Milenka Jeremića. Kuća je izgrađena od nule i na kraju filma spaljena do temelja. Ceo film ima vrlo malo dijaloga pa je veoma bilo važno kretanje glumaca, gestikulacija i način na koji smo se služili tom scenografijom oko sebe.
Pamtite li posebno neki detalj iza scene?
- Snimali smo na prilično udaljenoj lokaciji (zaseok Klisurica, kod sela Korbevca u okolini Vranjske Banje - prim.nov), duboko u šumi, i sećam se da je negde u prvim danima snimanja stigao ketering u malom „jugu” sa celim pečenim jagnjetom na zadnjem sedištu. Taj prizor nikada neću zaboraviti.
Kako ste „ušli” u svoj lik? Da li ste, možda, imali prilike da posetite neke srpske enklave na Kosovu?
- Trudila sam se da se povežem sa njenom emotivnom realnošću što sam više mogla. Ona je u ekstremnoj situaciji konstantnog preživljavanja, borbe da obezbedi budućnost svoje ćerke, dok u isto vreme pokušava da održi kakvu-takvu vrstu normalnosti, u smislu rutine u kući. Budući da nemam mnogo dijaloga, bilo je važno da sve što mogu saopštim i prenesem preko njenih postupaka u kući i oko nje, tačno određenim intenzitetom, tempom, agresijom i tome slično.
Glavna tema filma je strah. Šta vas najviše plaši i da li ste pronašli način da savladate strah?
- Nažalost, imam mnogo strahova u sebi, naročito u vezi sa tim kuda ide ovaj svet. Ponekad može biti nepodnošljivo zastrašujuće to kako se odnosimo prema planeti i kako će nam izgledati budućnost. Ono što mi pomaže da prebrodim takva stanja jeste da se još više zbližim i povežem sa porodicom, prijateljima, komšijama, zajednicom. To su mesta gde se dešavaju promene.
Kako uspevate da pomirite svoja dva, na prvi pogled, nepomirljiva senzibiliteta: intenzivni, osećajni balkanski i pomalo rezervisani, „zakopčani” skandinavski? Koji preovlađuje?
- Dobro pitanje :) Mislim da se lepo slažu i međusobno nadopunjuju, tako da održavaju ravnotežu. Ponosna sam što imam taj dar da nosim dve kulture u sebi.
