.jpg)
Rediteljka, scenaristkinja i producentkinja srpsko-američke koprodukcije "Gejm", Ana Lazarević, koja je u oviru programa FEST Fokus prikazana premijerno u Domu omladine, svoj film na FEST donosi posle američke premijere.
"Gejm" je dugometražni debi Ane Lazarević, koja je iako rođena u Beogradu magistrirala film na Univerzitetu Kolumbija. Evo kako filmski svet, ostvarenje “Gejm” i Srbe u SAD-u vidi Ana Lazarević.
Kažu da se evropsko i američko poimanje filma suštinski razlikuju. Kako se to vama čini?
- Moja škola u Njujorku radi po programu koji su osmislili Miloš Forman i Frank Danijels iz Češke, programi studiranja glume širom Amerike mnogo se oslanjaju na metodu Stanislavskog, tako da mozda i nema te sustinske razlike u odnosu na američko i evropsko shvatanje filma.
Vi ste rediteljka, scenaristkinja i producentkinja "Gejma", u većim produkcijama to je čitav tim ljudi. Koliko je bilo teško raditi sve te zadatke?
- Jeste bilo teško, ali sa druge strane moralo je tako da bude jer sam jedino ja mogla na taj način da se borim za ovaj film. Jer to stvarno jeste bila borba. Takođe je i Bane (Trifunović) imao veliki uticaj, na neki način i on je radio veliki deo producentskog posla. Ali Mehdi Hamoudipourarabi koji igra u filmu nam je dosta pomogao oko stvari koje je samo on mogao da uradi. I koliko god je bilo teško tokom studiranja u Njujorku savladala sam sve te veštine, jer je program u mojoj školi zamišljen da osposobljava autore. Tako da su nas spremali za situacija kada se nema veliki budžet i kada mora da se nađe načina da se progura svoj film. Ali to se očekuje od nazavisnog reditelja.
Ideju za ovaj film ste dobili od priajteljice koja je novinar?
- Da, to je moja priajteljica iz Kanade koja rad u SAD i njeno emotivno viđenje te migrantske situacije je u ovom delu sveta, na granicama Turske, Grčke dosta uticalo na mene. Empatična sam i njena potresenost me je dirnula. Ona je krajem 2009. radila priču o deci koja beže iz Avganistana, koju su na najsurovije načine krijumčarili kroz Evropu i čija iskustva su bila teška čak i opasna, ispod kamiona ili sa mnogim rizicima, uz veliku mogućnost da i ako stignu budu vraćeni. Ali vodila ih je ideja o boljem životu u zapadnim zemljama Evrope, poput Švedske ili sličnih sa visokim standardom. Vuklo ih je to obećanje boljeg života. Kasnije se priča razvijala kroz razgovore sa migrantima ovde i u Grčkoj.
Kaže da da kada ste obilazili izbegličke centre našli ste baš junake kakavi su vam bili potrebni?
- Bilo je nevarovatno što su svi tako bili zagrejani za ovaj film i što su pomagali, pogotovo Mehdi. Ali i Jusuf i Hamid i Amir su talentaovani mladi ljudi i za bitboks kako se vidi u filmu. Možda je to moglo da se prikaže i više.
Da li znate sada šta je sa vašim junacima?
- Znam, u kontaktu smo. Skoro svi su van Srbije, jedino je Mehdi ostao ovde. Jusuf je u Hamburku, stigao je do Nemačke. Sada je dobio zvaničan izbeglički status, dok su njegova braća i majka u Austriji. Hamid je takođe u Nemačkoj, sa roditeljima i nije više u opasnosti.
Od svoje sedme godine živite u SAD, kako sebe vidite kao mladu američku umetnicu ili Amerikanku srpskog porekla?
- Dobro pitanje. I sama sebe to često pitam. I razmišljam o tome kako me drugi vide. I upoređujem svoja osećanja i koliko god često razmišljam o tome nemam jasan odgovor. Sigurno je da jesam Srpkinja, ali sam takođe i Amerikanka i mislim da se to nikada neće promeniti. Sa druge strane sve ove godine mi smo se vraćali ovde, vezani smo za rodbinu, slavimo slavu, kao po onoj statistici koja kaže da trećina Srba živi van Srbije. Mi smo Srbi gde god da živimo. Imamo nešto svoje. Ali mi je normalno da se osećam i kao Srpkinja i Amerikanka. Ipak kad dođem ovde, i kao sinoć na večeri gde nas je bilo baš mnogo, pričamo naše rodbinske priče, osećam to nešto srpsko u sebi. Imam taj osećaj šta je specifično naše, to su neki odnosi, neka ponašanja i to je teško objasniti.
