Umetnički dvojac Alina Grigore i Joana Flora na festivalu predstavljaju film „Plavi mesec“ koji se našao u Glavnom takmičarskom programu 50. FEST-a.
Nagrađivana mlada rediteljka je u Beograd došla sa glumicom Joanom Florom koja u njenom filmu tumači jednu od sporednih, ali značajnih uloga i igra majku glavne junakinje Irine.
Alinu Grigore i Joanu Floru spaja i lična veza, naime, glumica je rediteljkina kuma i u Beograd su došle zajedno da FEST-ovoj publici približe emotivnu storiju o devojci koja se nakon dvosmislenog seksualnog iskustva nalazi na prekretnici.
ALINA GRIGORE: - Film prati emocinalno putovanje glavne junakinje koja, u disfunkcionalnoj porodici i životnim okolnostima u kojima se našla, pokušava da bude više ona koja opstaje, manje žrtva.
JOANA FLORA: - Igram manju ulogu, tumačim majku glavne junakinje, ali sam sa zadovoljstvom to prihvatila. Iako fizički mala, uloga je veoma značajna, jer se kroz ovaj lik vidi zašto su glavna junakinja i njena sestra tako usamljene - jer je majka, u suštini, odsutna. I to odsustvo majke veoma utiče na razvoj ličnosti ovih devojaka.
ALINA: - Lik majke je indikator toga u šta se ove mlade žene pretvaraju, ako ostanu, ne nađu put iz sredine koja ih ne razume.
Kažete da glavna junakinja pokušava da bude ona koja opstaje, a manje žrtva?
ALINA: - Ona pokušava da se izvuče iz te pozicije žrtve, što joj ne polazi baš uvek za rukom. Ono što se generalno dešava u glavi žrtve, ne uvek i u glavi preživelog, je da je i psihološki teško da pobegne iz te pozicije manipulacije. Posle tog seksualnog iskustva ona u sebi nalazi snagu da uzvrati, ali i sama, na momente postaje onaj koji povređuje, ne ni spasilac, ni zaštitnik... Ovo je često psihološki profil žene koja se bori da se izvuče iz porodičnog nasilja ili iz manipulativne situacije. Suptilno smo to uspleli da unesemo u ovaj film.
Snimili smo dva kraja, jedan u kome glavna junakinja iz svega izlazi kao preživeli i uspeva da pobegne iz podređene pozicije i ovaj koji je pred gledaocima. Odlučili smo se za ovaj drugi jer se 80 odsto žena, bar je u Rumuniji tako, koje su žrtva porodičnog nasilja ili manipulacije vraćaju izvoru svoje nesreće.
Filmska kritika je ocenila da je u vašem filmu pun mesec metafora za ludilo aktera, ne nužno samo žena?
ALINA: - Bilo nam je važno da ovi naši suludi likovi budu i prijemčivi da publika može da se poveže sa njima. Upotrebila sam jedan lični momenat, moja baka bi ponekad izašla u noći punog meseca i pevala tu pesmu “Pun meseče, pun meseče, daj mi sreću..." koju čujute u filmu u trenutku kada se glavna junakinja u jednom trenutku, iz žrtve pretvara u zaštitnika, i pomaže svojoj sestri da pobegne i to sam iskoristila kao ekspresiju onoga što se dešava sa likovima...
Kažete da ste sa zadovoljstvom prihvatili ulogu u Alinimom filmu uprkos tome što je uloga mala jer je veoma značajna?
JOANA: - Alina je srećna kombinacija između talenta, velike posvećenosti, mnogo rada i velikog razumevanja šta znači raditi timski. Ovaj scenario je njena kreacija, ona je radeći na njemu stvorila pravi tim koji nisu činili samo glumci, već i direktor fotografije, kamermani, sve ih sigurno vodeći kroz priču koju je jasno želela da ispriča... Ona je mlad reditelj po tome da je ovo njen debi, ali je zreo autor koji zna šta želi da kaže.”
U poslednje vreme sve veći broj žena na festivalima osvaja nagrade, stiče se utisak da je reč o ekspanziji ženskog rukopisa u kinematografiji?
ALINA: - Iako je izuzetno važno da se otvoreno promoviše i taj ženski rukopis u kinematografiji, a to je i neka vrsta manira danas, ovaj film je nagrađen, kako mi je predsednica žirija na festivalu u San Sebastijanu rekla, zbog svog kvaliteta i to mi je jako drago. Dakle, žiri nije zanimala "lična karta" autora. Sa druga strane ovo jeste takozvani ženski film. Žene reditelji, hteli mi to da priznamo ili ne, imaju posebnu estetiku i senzibilitet u kinematografiji, koju je u većem delu njene prošlosti obeležio muški pogled na filmsko stvaralaštvo. Ali za mene je radeći ovaj film bilo važno da, po cenu da ne sledim doslovno scenario, napravim film koji će “vezati publiku” za stolicu i povesti je na duboko emotivno putovanje.
JOANA: - Kada govorimo o ženskom filmu i muškom fimnu, srećna okolnost je da se savremena rumunska kinematografija bazira na autorskom filmu. Muškarci uglavnom govore o muškarcima, logično je da će autor koji je žena staviti ženski lik u centar radnje i to me raduje kao glumicu. Da se ženski glasovi čuju i kroz ženske likove i priču ispričanu iz ženskog ugla.
Koliko ste stigli upoznate Beograd?
ALINA: - O Beogradu sam čula od Joane koja je moja svekrva i koja je jedna od najboljih evropskih i najbolja rumunska glumica i volim da radim sa njom. Ona mi je mnogo proteklih godina pričala i o Srbiji i o Beogradu. Želela sam da dođem ovde i sada kada sam tu mnogo mi se sviđa Beograd.
Vi ste Joana, rođeni u Pančevu i deo školovanja ste proveli kod nas...
JOANA: - Jesam. Ja sam Beograd upoznala preko oca, on je pesnik (Joan Flora, prim. aut.) i sećam se da su on i njegovi prijatelji poput Adama Pusolića bili aktivni kroz pokret “Klokotrizam”, iliti “Klovnovi koji traju” iz osamdesetih godina prošlog veka. Beograd pamtim kroz rad svog oca i sećam se i priča o Skadarliji kao središtu boemštine i pesničkog duha.
