Nakon igranog filma „Enklava” (2015) reditelj Goran Radovanović vratio se temi teških uslova života i stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, ovoga puta dokumentarcem „Čekajući Handkea” koji je prikazan u okviru Glavnog programa van konkurencije na 50. Festu.
Film prati srpsko stanovništvo u Velikoj Hoči i Orašcu, pre svih, vinara Srđana Petrovića koji, saznavši da je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost, odlučuje da mu postavi ploču zahvalnosti na svojoj vinariji. Naime, austrijski pisac je u više navrata bio gost kod Srđana Petrovića, napisao je knjigu „Kukavice Velike Hoče” a svoje dve novčane nagrade poklonio je tamošnjoj crkvi.
Vraćate se temi Kosova, a ove godine imamo još dva filma koja se, na posredan tj. neposredan način bave Srbima na Kosovu (Mrak) i kosovskim mitom (Heroji). Zašto je važno da se o tome priča?
- Zato što ne smemo da zaboravimo da smo bombardovani 1999, protiv svih civilizacijskih tekovina i normi međunarodnog prava, a bombardovani smo zbog Kosova.
Već 23 godine nijedno ubistvo nad srpskim civilima nije rešeno u prisustvu 50.000 američkih vojnika i drugih kontigenata Kfora i cele infrastrukture EU. Tragično je da naši ljudi žive u takvim uslovima. Pitanje Kosova je pitanje ljudskih prava i zato se ja stalno vraćam toj temi, jer njom nema ko da se bavi.
Da li je pitanje ljudskih prava jednako za sve?
- U filmu sam snimio uništene srpske grobove. Videli ste da su godine smrti na spomenicima 2017, 2018, dakle to se desilo relativno skoro. Ko je srušio groblje? Ne možemo da kažemo albanski nacionalisti, već albanski narod jer taj narod ima svoje političke predstavnike koji ne rešavaju pitanje rušenja groblja. Zato treba dići glas i zato je ovaj film važan, ne samo za danas nego za budućnost, da znamo šta nam je rađeno, da imamo legitimitet i referentnu tačku. Naš identitet tamo se urušava i uništava.
Očigledno da neka demokratska prava važe samo za jednu etničku grupu. Pa, jesu li ljudska prava univerznalna ili nisu? Strašno je to što radi NATO pakt, on je izgubio svaki legitimitet da govori o bilo čemu.
„Enklavu” ste snimali 2013, da li se išta u međuvremenu promenilo, ima li, iz vaše perspektive, pomaka u uslovima života srpskog življa na Kosovu?
- Ima pomaka, stabilnija je struja, nema toliko isključenja; i asfalt je bolji, ali Srbima nije bolje. Kako roditelj može mirno da spava, znajući da nijedan slučaj ubistva Srba nije rešen? Imovinsko-pravni odnosi nisu rešeni. Oni ne poštuju sopstvenu odluku da se zemlja vrati Dečanima.
Na konferenciji za medije rekli ste da ste, kada ste sa kolegom Dušanom Milićem posetili enklavu, u okviru njegovih priprema za film „Mrak”, poželeli da uradite nešto konkretno za taj narod, te otud i ovaj dokumentarac?
- Velika Hoča ima civilizacijski značaj za naš identitet, to je najurbanizovanije mesto u Srbiji, (zapravo, Hoča je negde između sela i mesta), koje ima popločane ulice i 13 crkava koje neprekidno ili sa manjim diskontinuitetom žive od 14. veka. Gospodin Srđan Petrović i njegova porodica već stotinama godina nose svoje grožđe na Preobraženje u Pećku patrijaršiju, ta simbioza između duha nacije, identiteta, slobode i crkve je na Kosovu neverovatna.
Rekli ste i da film nije prihvaćen ni na jednom zapadnoevropskom festivalu, slično je izjavio i Dušan Milić...
- Šta vam to govori? Ja sam četiri puta bio na festivalu u Amsterdamu sa svojim filmovima, ovog puta su bili uznemireni što sam im poslao „Čekajuči Handkea”... Ja u filmu nisam ništa slagao. To su sve konkretni ljudi koji žive dole u svojim kućama, to su autentične scene sa groblja u Orahovcu. Nema nikakve manipulacije. Sve je to istina u koju niko ne želi da vidi jer upućuje na zločin počinjen od strane NATO pakta i 19 zemalja Alijanse.
Šta tim ljudima daje snagu da izdrže, da istraju?
- Identitet. Crkva. Nema Metohije bez Dečana i Pećke patrijaršije, nema centralnog Kosova bez Gračanice, nema istočnog Kosova tj. Pomoravlja bez Draganca i nema severa bez Banjske, zadužbine kralja Milutina. To su manastiri za koje su Srbi strašno vezani i to ih čini snažnim. Šta ih još vezuje? Pa, to vino staro 800 godina nije lako ostaviti. Srpski narod u Velikoj Hoči osam vekova pravi vino, to su stari čokoti, a kad je nešto staro, imate neku obavezu prema tome.
Da li vidite neko rešenje za problem životnih uslova Srba na Kosovu nekoj bližoj budućnosti?
- Veliki je problem što samo hodočasnici i poneki politički predstavnik odlaze na Kosovo. Treba mnogo više da komuniciramo. Veliko je ohrabrenje za naš narod tamo, kada neko misli o njima i živi sa idejom da postoje ljudi koji žive u vrlo teškim uslovima. To su najteži uslovi, rekao bih, na svetu, a u Evropi sigurno. Jedino pozitivno reaguju Španci i Italijani, spojili su se sa masom srpskih porodica, vode decu na letovanje, naravno, sve neoficijelno i ispod žita. Znate koliko mi je prišlo španskih oficira i generala koji su bili na Kosovu, posle projekcije „Enklave” u Madridu? Nije stvar izgubljena.
